Trčanje ~ moja priča

Ok, pošto sam već najavila da ću da proširim spektar svog pisanja ovdje na blogu, danas se „širim“ na trčanje. Priču možda i znate, već sam negdje navela (mislim u postu 10 činjenica o meni), da sam istrčala dva polumaratona i tri trke na 10 km.
Eeee da ste mi nekada davno rekli da ću JA trčati 21 km glasno bih vam se nasmijala u lice. Čuj ja, pa nisam mogla ni 2 km da pretrčim, a ne polumaraton, haha.
Međutim, danas mogu slobodno da kažem da sam ponosna vlasnica dvije medalje beogradskog polumaratona i ni jednog trenutka nisam zažalila što sam sebe dovela na te „muke“ 🙂 .
Počelo je sve, naravno u stilu: „haj pokušaću, pa da vidim koliko mogu, mada ne mogu, bla bla“. Kada sam istrčala svoj prvi krug oko Ade (oko 8 km) bila sam preponosna na sebe (bez daha , crvena u licu, nije mi bilo dobro). Otišla kući i preležala dan. E ,ali zaista ponosna i ispunjena što sam svoj prvi rekord postigla. Toliko vas obraduje ta činjenica , vama bude zaista veliko dostignuće, da kasnije idete za novim ciljem, novim ličnim rekordom. I tako je krenulo, prvih 10 km, pa 13, pa hop- dva kruga na Adi. Prvo moje trčanje 16km bilo je očajno, vrijeme za mene najgore moguće, sunce i preko 20 stepeni. Dakle, jedva izgurah. E tu su se već javile prve sumnje „ako sam jedva 16km, kako ću još 5 na to?“, „neću uspjeti, nema veze prešetaću ostatak trase itd“.
Naravno da je sledećih 16km već bilo mnogo lakše. I tako je došao i taj dan, moj prvi polumaraton (april 2015.) Uh koliko me trema tresla da nisam uopšte mogla da spavam noć pred. Vrijeme-kiša, spustilo se nebo na zemlju, haha, moja prva reakcija-pakao! Međutim, ispostavilo se da je to vrijeme zaista bilo idealno za nas trkače jer te kiša osvježava cijelo vrijeme, faktički hladi mišiće. Zaboravih da navedem još jedan razlog moje velike treme, prijatelj koji vodi jedan lokalni sajt me zamolio da napravi priču o meni i trčanju na Beogradskom maratonu. Oh Bože, samo mi je to trebalo, a šta ako posustanem pa ne istrčim do kraja, blam!
I tako je krenulo, pustila sam noge da me nose,pa šta bude da bude. Ako nikada niste trčali maraton/polumaraton/trku, onda ne znate taj osjećaj na trasi, kakva je to energija ljudi moji! Prvo, cijeli grad staje samo zbog vas (ok sorry vozači) .Drugo, trkači su posebna bića, pozitivna, toliko šale, smijeha, upoznavanja, ma svi smo jedno u tim trenucima. E onda se na nekom 15.,16. kilometru sve utiša, samo se čuje lupanje patika od asfalt i jako disanje. E tad su najpoterbniji oni- njihovo visočanstvo navijači! Da samo znate kakvo osjećanje budite u trkaču kada prođu pored vas dok ih bodrite vjerujte radili biste to stalno. Što se mene tiče kriza na tom prvom polumaratonu bila je na 18.kilometru. Jedva sam progurala, ali ipak sam znala da je kraj blizu i da je to to! Uh kakav osjećaj na cilju!

 

IMG_2407

 

Nakon tog prvog polumaratona trčala sam razne trke, onda je došao i drugi 2017. Mnogo manje treme, sve već prođeno i viđeno, samo ostaje da li oboriti lični rekord od prošli put. Inače, ja sam trčala za 2 sata i 30 minuta.
To je bila moja mala priča o trčanju. Svi vi koji se razmišljate da li se upustiti u tako nešto moj iskreni savjet je DA! Ne sumnjajte u sebe, ma ni trenutka. Kada sam mogla ja vjerujte mi možete i vi.

 
Kako vam se sviđa ovakav malo drugačiji tekst ? Pišite mi da li vi trčite ili ste nekada trčali? Zanimaju me vaša iskustva!

Pozdrav do sledećeg posta!

 

2 mišljenja na “Trčanje ~ moja priča”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s