Poznajem zaista mnogo ljudi , pogotovo žena koje su obaveze jednostavno progutale. Vole da žive u stresu , kažem „vole“ jer da ne vole naravno da ne bi živjele tako i jednostavno su navikle na takav način života.
Priznajem i ja sam nekada vodila takav život. Konstantna frka i stres jednostavno ispune te kao osobu i postaješ rob svojih zahtjeva, ali što je još gore ne samo svojih već i zahtjeva drugih ljudi.
Kada se čovjek u tom trenutku okrene i pogleda iza sebe shvati da je u svom tom stresu zapravo zaboravio ono najvažnije, sebe. Pod tim ne mislim na ono što će možda većina ljudi pomisliti- pa ja brinem o sebi, idem kod frizera, na masažu, treniram, zdravo se hranim. Naravno da to podrazumjeva brigu o sebi i naravno da ništa od toga ne smije biti gurnuto u stranu, ali ono na šta ja želim danas da posebno obratim pažnju jeste briga o svom unutrašnjem biću, onom malom biću koje je zaspalo davno i zaboravilo na okruženje, na slobodu i predah.
Kada ste poslednji put bili u prirodi,kada ste se isključili i slušali prirodu? U današnjem vremenu ispunjenom stresom i tehnologijom mislim da nam je svima potreban taj mali predah, koliko god je to moguće.
Na našim prostorima navika ljudi za odlaskom u prirodu postoji najčešće kod roditelja, zbog djece naravno. Novak Djoković je bio najstrašnije osuđivan jer se posvetio svojoj porodici ali i sebi, jer se povezao sa prirodom,našao svoj predah.
Probajte da date sebi oduška jer i oni najbolji su poklekli pod tolikim stresom. Bilo da vozite bicikl, rolere, trčite, šetate, radite to u prirodi, ali zastanite i divite se onim što vas okružuje.
Prošle sedmice sam imala priliku da i ja „napunim baterije“ u prirodi. Savršeno okruženje, divni pejsaži svuda oko nas i na kraju lična stisfakcija jer smo išli na planinarenje.
Ostavljam vam par fotki svršene prirode na Pirinu (Bugarska) ,nije bilo lako ali je zaista vrijedilo.
Pozdrav do sledećeg posta!
