Velika usamljenost ~ Kristin Hana

Mnooogo sam kukala o ovoj knjizi. Ako ste ispratili na mom instagramu, jako mi je bilo teško da je čitam. I ne, nije do autorke ili njenog načina pisanja već je u pitanju prevod koji je me je nenormalno izluđivao. Na trenutke sam pomislila da li je moguće da autorka piše stilom djeteta od 14 godina započinjući rečenice uvijek na isti način, gubeći ponekad u rečenicama ko je ko (mama, naratorka, pa treća osoba).

Da se razumijemo, ovo nije prva knjiga Kristin Hane koju sam čitala tako da mi je bilo malkice sumnjivo zbog čega je sve to tako.

Kasnije sam dobila odgovore od još par ljudi koji su imali takav problem i sa drugim knjigama istog izdavača, te sam shvatila da je nerviranje samo gubljene vremena jer zaista mnogo volim Kristin Hanu i njene knjige, da ću se strpiti i preći preko katastrofalnog prevoda.

I još nešto, da je ova knjiga bila bezveze i da mi nije držala pažnju dobila bi “zbogom” odavno.

Nakon uvoda (koji sam morala da vam napomenem da biste znali u slučaju da se odlučite za čitanje) da krenemo mi o samoj knjizi.

Radnja nas vodi u Ameriku, 1974. godinu kada Leni, naša glavna junakinja, zajedno sa svojim roditeljima, napušta Sijetl i odlazi na Aljasku. Za sve je zaslužan otac, koji nakon rata u Vijetnamu i zarobljeništva, odlazi u neku drugu krajnost svoga uma želeći da pobjegne od svijeta koji ga okružuje. Komercijalnosti, rata, užurbanog života ali i siromaštva.

Kuća koju Olbrajtovi dobijaju od strane ratnog prijatelja nalazi se u potpunoj divljini, zapuštena, jedva održiva, puna insekata, a možda i još nekih životinja koje su tu pronašle skrovište od zime.

Moram priznati da mi je u početku taj odlazak bio sulud, obzirom da sam čitajući imala utisak da ni majka, Kora Olbrajt, ni ćerka, Leni, to ne žele. Iz udobnosti grada i silnih mogućnosti, otići u potpunu divljinu koja te, kako sama autorka navodi, može za tren ubiti, možeš nestati i to je ono što se na Aljasci dešava, stalno.

Čitajući shvatam o čemu se zapravo radi.

Shvatam koliko čovjeku treba da bi opstao u divljini. Shvatam koliko neke gluposti koje mi, ljudi iz ušuškanih stanova, uzimamo za ozbiljno, a zapravo su zaista samo bezvijedne gluposti. Ne znam koliko puta sam se zapitala da li bih i sama mogla opstati u takvim uslovima ili bih pobjegla prve zime…

Možda je u tome zapravo i suština ove priče? (to nije sve, puno toga se zapravo dešava ovoj porodici na toj divljoj zemlji)

Dakle, jesam li opet plakala čitajući knjigu ove autorke? Jesam. (Khm khm sjetimo se Slavuja)

Jesam li poželjela pročitati još neku njenu knjigu? Hmmm i da i ne. Možda mi je dosta tih srceparajućih trenutaka, možda sam prerasla. A volim je, stvarno je tako. A možda je i do izdavača i očajnog prevoda u ovom slučaju.

Ovo je jedna lagana priča. Priča o jednom društvu koje ne poznajemo. Društvu koje je tamo negdje u divljini, živi od zime do zime. Bori se sa strahovima. Kako onima iz okoline tako i onima u sebi. Društvom ovdje možemo nazvati i porodicu. U ovom slučaju tragičnu.

I na kraju, sve to uklopimo u predivne opise prirode Aljaske koja se mijenja kroz godišnja doba.

Ako vam je makar malo provuklo pažnju ovo što sam pisala, ja vam preporučujem da je pročitate (pripremite maramice).

Pokušajte nekako ignorisati taj prokleti prevod.

A ako ste je čitali želim čuti vaše utiske.

Pozdravljam vas do sljedećeg posta!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s